Prekomerna eksploatacija rečnih nanosa – problem na koji Srbija decenijama žmuri

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on reddit
Reddit
Share on google
Google+

Možemo li vodu posmatrati isključivo kao izvor sirovine od opšteg značaja, pri čemu je jedino važno da ima što manje zagađujućih materija kako bi se pojednostavio proces u kojem se njen kvalitet dovodi do odgovarajućeg za upotrebu? Voda je jednostavna. Deca znaju za tu čuvenu formulu H2O i pre nego što nauče bilo šta o hemijskim elementima i jedinjenjima. Kako je hemikalija najprisutnija u kako životnim, tako i geološkim ciklusima ove planete milijardama godina uspela da ostane tako izolovana i sama za sebe dovoljna? Nije.

Kao problem zagađenja vode se najčešće posmatra prisustvo otpadnih materija iz industrije, poljoprivrede, domaćinstava koje na neki način umanjuju kvalitet i mogućnost primene vode u izvorima u kojima su prisutni. I sama po sebi, kao dobar rastvarač, voda jeste dosta osetljiva na usvajanje različitih materija iz svoje okoline. Jednom zaprljana mogla bi takva da ostane zauvek. Ali voda nije sama. Više je simbiotskih stupnjeva interakcije voda sa svojim neživim i živim okruženjem iz kojih ona izlazi sa poboljšanim kvalitetom. Svojim mehaničkim dejstvom, reke razaraju stene, uzimaju njihove rastvorljive minerale neophodne za bujanje živog sveta u vodi i nose ih dalje. Čestice koje reke sakupljaju na svom toku nose minerale u sporije delove tokova i hrane živi svet svojih obala i jezera i mora u koje se ulivaju. Slično se dešava i sa organskim materijama koje dospevaju u reke ili se u njima formiraju, ali, konačno, sve one postaju nečija hrana. Male količine toksičnih jona i štetnih nusproizvoda metabolizma bakterija, kao konačnih prerađivača, bivaju adsorbovane (hemijskim i fizičkim vezama relativno čvrsto vezane) na površini mineralnih čestica prisutnih u vodi i kasnije istaložene u sedimentima, a na taj način trajno uklonjene iz okruženja (deo, neizbežno, završava u biomasi i ostaje u procesu kruženja).

Dakle, zagađenje je uobičajeno prisustvo nečega što tu ne treba da bude. Ali da li se zagađenjem može smatrati i odsustvo nečega što tu treba da bude? Nečega što je neraskidivo povezano sa vodom i bez čega će ta voda ubrzo postati zagađena i po onoj opštoj definiciji zagađenja. Procesi filtracije, adsorpcije-desorpcije, sedimentacije se odigravaju na česticama mulja, peska i šljunka. Najsitnije čestice čine mulj, i one su uglavnom mobilne, delom su organskog porekla i konstantno su prisutne u vodi. Nešto krupniji pesak i još krupniji šljunak su neorganska čvrsta komponenta vode. Njihova mobilnost je mala i na ovoj ogromnoj međupovršini čvrsto-tečno se odigravaju mnogi neophodni procesi koji omogućavaju postojanje čiste vode. Sve prirodne nauke nas uče da su, iako zapreminski male u odnosu na celinu, granične oblasti najbogatije životom i presudne za zdravlje ekosistema. Pesak i šljunak su sklonište za živi svet, mesto za mrešćenje. Usporavaju vodeni tok i prave prirodnu barijeru koja sprečava velike poplave i omogućava male, poželjne poplave. Filtriraju vodu, zadržavaju hranjive materije i pogodna su podloga za razvoj mikroorganizama. Bez njih, voda ne može biti čista niti vodeni ekosistemi zdravi.

U malim količinama, pesak je korišćen u građevinarstvu hiljadama godina. Kao materijal svuda prisutan to nije predstavljalo problem. Kada je tokom 18. i 19. veka otpočela široka upotreba cementa, pesak i šljunak su se smatrali najdostupnijim i najjeftinijim puniocima pri pravljenju betona, i njihova eksploatacija je enormno rasla, a na slici 1 se može uočiti koliko je taj porast nagao u 20. veku bez tendencije da se zaustavi i u 21. veku. Osim za beton, najveća potražnja za peskom je u gradnji puteva, proizvodnji stakla i elektronike. I pored svega toga, mali je broj ljudi u svetu koji su upoznati sa problemom eksploatacije peska, niti mu se pridaje dovoljan značaj. On još uvek ne pogađa naše živote dovoljno direktno da bismo to primetili. Ali kada ovaj uticaj postane primetan problem čoveku, biće kasno da se uradi nešto povodom toga. Peščani i šljunkoviti rezervoari su formirani tokom čitave istorije Zemlje. Novi nanosi se konstantno formiraju, ali trenutno znatno sporijom stopom od one kojom se troše. Većina građevinskog peska i šljunka se vadi iz rečnih korita. Ona ovako postaju izložena eroziji (kako se može videti na slici 2), sedimenti se gube, sposobnost vode da se prečisti opada, dubina i brzina toka vode se menjaju a ukupan nivo vodostaja opada. To dalje snižava i novo podzemnih voda u okolini i vodi ka opštem isušivanju zemljišta, povećanoj opasnosti od poplava i siromašenju kvaliteta i plodnosti zemljišta.

Slika 1. Globalna potražnja peska i šljunka u građevinarstvu (Izvor: https://www.nature.com/articles/d41586-019-02042-4).

Slika 2. Uticaj eksploatacije rečnih nanosa na eroziju obala (Izvor: http://threeissues.sdsu.edu/three_issues_sandminingfacts01.html).

Reke nisu jedini izvor pomenutih građevinskih sirovina, mada jesu najbolji, s obzirom da prisustvo soli u morskom pesku škodi trajnosti betonskih objekata. Ipak, i morski pesak se u velikoj meri eksploatiše za postupke pravljenja veštačkih ostrva i širenja kopna. Moglo bi se pomisliti da su pustinje neiscrpan izvor peska ali pustinjski pesak je previše gladak da bi se od njega pravio beton dobrog kvaliteta. Što je još važnije, pustinjski ekosistemi takođe nisu izvor iz koga se sirovine smeju uzimati po potrebi.

 

Ne čudi što u Srbiji stanje nije bolje od svetskog. O porastu cena peska su upoznati samo građevinari. Za rudarenje peska znaju samo ljudi koji žive na samim obalama reka. U medijima se godinama piše o ovoj temi ali tekstovi iz nekog razloga prolaze neprimećeno. Saša Trifunović za Politiku još 2007. izveštava da opština Loznica trpi ogromnu štetu od eksploatacije šljunka i peska u koritu i priobalju reke Drine i navodi da je tadašnji predsednik opštine oštro istupio protiv ovoga (http://www.politika.rs/sr/clanak/23305/Дивље-шљункаре-сакате-Дрину). Neki noviji podaci govore da to nije bilo dovoljno oštro. U susednoj opštini Bogatić, kroz selo Badovinci se prema tekstu RTS-a iz 2019. dnevno proveze više od 300 kamiona natovarenih šljunkom i to je višedecenijski problem, a žalbe meštana ostaju bez odgovora https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/3560671/nelegalna-eksploatacija-sljunka-u-badovincima.html). 

Zakon o vodama se prilično detaljno bavi pitanjem rečnih nanosa. Na osnovu člana 88a stav 2. Zakona o vodama („Službeni glasnik RS”, br. 30/10, 93/12 i 101/16), Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, po pribavljenoj saglasnosti ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture avgusta 2017. godine donosi pravilniko utvrđivanju Plana vađenja rečnih nanosa u naredne dve godine, kojim su utvrđene lokacije i količine nanosa za vađenje kao i uslovi koji se moraju poštovati. U Strategiji upravljanja vodama na teritoriji Srbije je do 2034. godine vađenje rečnih nanosa definisano kao mera uređenja rečnog korita. Iako je zakon možda jasan u pogledu eksploatacije peska i šljunka, vlasti se ne trude da ga sprovedu. Tekst Dina Jahića za CINS iz 2017. (https://www.cins.rs/kopanje-sljunka-povecalo-negativne-efekte-poplava/) govori da je prema Zakonu o vodama iz 2010. „vodoprivreda Srbije podeljena na tri područja koja izdaju saglasnosti za eksploataciju šljunka i peska. U Vojvodini saglasnost daje Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, za teritoriju Beograda – službe Gradske uprave, dok je za ostatak Srbije nadležna Republička direkcija za vode.”  Centar za istraživačko novinarstvo u tekstu za VOA (Voice of America) ističe da nejasna granica između Srbije i BiH, na nekontrolisanih 3600 hektara zemlje uz Drinu lokalni političari ilegalno vade šljunak (https://ba.voanews.com/a/politicari-profit-rijeka-drina/5649085.html). Celom obalom donjeg toka Drine su tipični prizori sa slike 3.

Slika 3. Teren u opštini Loznica podvrdnut eksploataciji šljunka (Izvor: CINS)

Zašto se ljudi ne pobune? Pre svega iz neznanja i nezainteresovanosti, ali važan faktor je i strah – neki su pretučeni, a mnogi su dobijali pretnje (https://www.cins.rs/kopanje-sljunka-povecalo-negativne-efekte-poplava/). Delimično jer vide svoju (kratkoročnu) korist – pomenuti tekst Dina Jahića o rupama ostalim posle eksploatacije koje se ubrzo napune vodom kaže: „Sa ribarstvenog aspekta to je dobro, ima narod gde da peca, ima više ribe i vodenih površina. Ali što se tiče same prirode to deluje kao ruglo“, kaže Milan Đenadić, upravnik ribarskog područja u ovom delu Srbije. „To ubrzo zaraste, zakorovi (…) i na kraju tu nema ništa, ni ribe, ostane močvara najobičnija.“ Ili, verovatnije, što vide neku dugoročniju korist – velikim su delom eksploatisana područja bila u privatnom vlasništvu, a šljunkari meštanima plaćaju veću cenu od one za koju bi mogli da prodaju poljoprivredno zemljište. 

U tekstu od pre mesec dana, Drina media najavljuje oštru borbu Zvorničkih aktivista (https://www.drinamedia.com/zvornicki-aktivisti-najavljuju-odlucnu-borbu-protiv-sljunkara-na-drini/) za zaštitu korita reke Drine i suprotstavljanje „bahatosti i bezobzirnosti šljunkara“.

Zbog toka graničnim područjem, Drina je naročito pogođena problemom ilegalnog vađenja peska i šljunka, ali ni druge reke u Srbiji nisu pošteđene. Pre samo mesec dana N1 piše o tome kako je inspekcija zabranila kineskoj kompaniji eksploataciju šljunka iz Zapadne Morave i nalaže da se korito reke vrati u prvobitno stanje (https://rs.n1info.com/vesti/inspekcija-zabranila-kineskoj-kompaniji-eksploataciju-sljunka-iz-zapadne-morave/). Veliki problem je što su sa kineskom kompanijom koja gradi auto-put ovu eksploataciju dogovorili Srbijavode i gradonačelnik Čačka uz obrazloženje da je šljunak vađen samo radi uzorkovanja da se proveri njegov kvalitet, iako je po izveštajima za nekoliko dana izvađeno preko 100 kamiona šljunka i inspekcija je delovala tek nakon burne reakcije javnosti.

Ni legalni putevi vađenja peska i šljunka iz naših reka nisu prijateljski nastrojeni prema životnoj sredini. Javno vodoprivredno preduzeće Srbijavode je 2019. prema članku u Politici ponudilo u zakup 16 reka na kojima će biti dozvoljeno vađenje rečnih nanosa (https://www.politika.rs/sr/clanak/441246/Drzava-daje-u-zakup-obale-16-reka-za-vadenje-sljunka-i-peska). Određen je maksimalni godišnji obim vađanja nanosa na Savi, Drini, Limu, tri Morave, pet Timoka, Peku, Kolubari, Nišavi i Vlasini i određenim zonama obale Dunava, dok je od ušća Nere do Golupca na Dunavu neograničena količina dostupna za vađenje (to je dužina obale od približno 40 km)! Godišnja zakupnina iznosi 16,5 dinara po kvadratnom metru zemljišta koje se eksploatiše. Kako ovi ugovori o zakupu traju do 28. septembra 2021. godine, sad bi mogao biti pravi trenutak da se utiče na to da se oni ne obnove u ovakvom obliku u budućnosti.

Šta se može uraditi povodom eksploatacije iznad nivoa održivosti? Moramo sprečiti neplansko rudarenje peska i šljunka. Može se tražiti izmena zakona o vodama ili usvajanje jedinstvene nacionalne strategije o upravljanju peskom (ovaj problem ni u svetu nije rešen), ali i usaglašavanje međunarodnih zakona, jer su mnoge od problematičnih reka (pa i Drina) u graničnim oblastima. Ipak, zakon nije najveći problem, jer bi njegovim ispravnim sprovođenjem rečna korita i rečni ekosistemi bili znatno bolje zaštićeni nego što to jesu. Pre svega se mora sprečiti protivzakonita i neplanska eksploatacija rečnih nanosa. Može se tražiti obaveza da se veći deo peska i šljunka proizvodi u kamenolomima (mora se razmisliti i o pitanju da li je i koliko negativan uticaj rada kamenoloma manji od rudarenja i koji je najmanje štetan način za dobijanje peska i šljunka) ili od recikliranog građevinskog materijala (pepeo, stari beton, cigla i drugi građevinski otpad se takođe može koristiti kao zamena za pesak i šljunak, kao i da potvrde o poreklu peska postanu obavezne. Uz sve navedeno i okretanje tradicionalnim građevinskim materijalima bi se mogla smanjiti potražnju za šljunkom i peskom u dovoljnoj meri da njihova eksploatacija postane održiva.

Slične akcije u svetu nisu brojne. Postoji peticija Sulawesi: stop degrading paradise for concrete, gde je preko 175000 ljudi tražilo da se prestane sa eksploatacijom peska iz reka i sa obala ostrva Sulavesi, koji se u ogromnim količinama koristi u gradnji puteva ili se izvozi u Singapur za veštačko širenje teritorije. Postoji još nekoliko manjih peticija protiv eksploatacije peska i šljunka iz pojedinačnih reka ili obala ali malo je organizovanih peticija kojim bi se zaštitila sva područja odjednom. O sveprisutnom rudarenju peska iz svetskih mora i eroziji obala, nestajanju plaža, ugroženim ekosistemima plićaka govori film Rat za pesak (Sand Wars, https://www.youtube.com/watch?v=aEXFgjuxGLg). U filmu je navedeno da je pesak trenutno druga najiskorišćavanija sirovina u svetu (voda je prva) i da sa trenutnim porastom potražnje neće biti moguće nastaviti građevinarstvo na isti način. Korišćenje peska u gađevinarstvu je već neodrživo budući da se ¾ svetskih plaža povlači usled erozije.

 

AUTOR: Nikola Ilić

Fotografija: https://mondo.rs/

VIŠE ČLANAKA:

Zašto je reklama Rio Tinta presedan, nezamisliv za uređene države? Naš direktor kampanja Savo Manojlović iznosi jasan i argumentovan stav.

Zašto je reklama Rio Tinta presedan, nezamisliv za uređene države? Naš direktor kampanja Savo Manojlović iznosi jasan i argumentovan stav.

Društvo koje primorava žene da biraju između karijere i majčinstva mora da ode u prošlost gde mu je i mesto. Tekst naše izvršne direktorke Marine Pavlić na portalu Nova S.

https://nova.rs/kolumne/pise-marina-pavlic-mame-preduzetnice-samonikle-biljke-ili-sorta-koju-gajimo/

Dobrodošli u zlatno doba…
Beograd počinje da liči na Baltimor.
Ako neko ima onformacije u vezi sa počiniocima, molimo da ih prosledi nadležnim organima.

Dobrodošli u zlatno doba…
Beograd počinje da liči na Baltimor.
Ako neko ima onformacije u vezi sa počiniocima, molimo da ih prosledi nadležnim organima.

Više...